Pu­bli­ka u Her­ceg No­vom ni­je kri­la odu­še­vlje­nje gle­da­ju­ći i slu­ša­ju­ći po­pu­lar­nog be­o­grad­skog glum­ca Iva­na Bo­silj­či­ća, ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko da­na na­stu­pio na fe­sti­va­lu Her­ceg No­vi. Ka­ko je po­zna­ti dram­ski umjet­nik iz­ja­vio, una­pri­jed se ra­do­vao ovom na­stu­pu, ko­jim je i za­vr­šio ovu se­zo­nu. Od ta­da pa na­da­lje Bo­silj­čić sa su­pru­gom, po­zna­tom pop pje­va­či­com Je­le­nom To­ma­še­vić i dje­te­tom uži­va u za­slu­že­nom od­mo­ru. Ka­ko je iz­ja­vio za „Dan” slje­de­ću se­zo­nu uglav­nom će po­sve­ti­ti TV i film­skim pro­jek­ti­ma.
Ovaj pre­za­po­sle­ni glu­mac, ko­ji je odav­no do­ka­zao da umi­je da pje­va, pret­pro­šle ne­dje­lje vra­tio se iz Be­lo­ru­si­je, gde je sa su­pru­gom go­sto­vao na Me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu umjet­no­sti „Sla­vjan­ski ba­zar” u Vi­tep­sku. Ta­mo­šnjoj pu­bli­ci pred­sta­vio se i fil­mom „Ra­nje­ni orao”.
- Ri­ječ je o spek­ta­ku­lar­nom, pre­div­nom i naj­ve­ćem fe­sti­va­lu is­toč­ne Evro­pe, ko­ji je ove go­di­ne pro­sla­vio ju­bi­lej od če­tvrt vi­je­ka. To je ozbi­ljan uspjeh bu­du­ći da je ta ma­ni­fe­sta­ci­ja usta­no­vlje­na u kri­znim vre­me­ni­ma, 1992. go­di­ne, ka­da se SSSR raz­dva­jao. „Sla­vjan­ski ba­zar” je za­pra­vo usta­no­vljen ka­ko bi u sfe­ri kul­tu­re osta­le ve­ze slo­ven­skih ze­ma­lja. Cen­tral­no ve­če i glav­ni do­ga­đa­ji su mu­zič­ki, ali se za se­dam da­na ko­li­ko tra­je fe­sti­val 24 sa­ta dnev­no od­i­gra­va ne­ko­li­ko do­ga­đa­ja – kon­cer­ti, na­stu­pi, iz­lo­žbe sli­ka i ru­ko­tvo­ri­na, mu­zej­ske po­stav­ke, po­zo­ri­šne pred­sta­ve, pro­jek­ci­je fil­mo­va... Je­le­na je na tom fe­sti­va­lu 2003. go­di­ne osvo­ji­la dru­gu na­gra­du sa nu­me­rom „Zlat­ni dan”, a sa­da je išla kao gost i član ži­ri­ja u okvi­ru Dječ­jeg tak­mi­če­nja - pri­ča Bo­silj­čić.
On je na taj fe­sti­val do­šao na po­ziv i ve­li­ko in­si­sti­ra­nje or­ga­ni­za­to­ra da pred­sta­vi film „Ra­nje­ni orao”, ko­ji je emi­to­van u Grad­skom bi­o­sko­pu u Vi­tep­sku.
- Bio je to, da­kle, dio fe­sti­val­skog pro­gra­ma. Ve­o­ma me je za­ni­ma­lo za­što su iza­bra­li baš taj film, ali ka­da sam vi­dio re­ak­ci­ju pu­bli­ke, bi­lo mi je ja­sno. To je za­pra­vo i nji­ma iz­u­zet­no bli­ska pri­ča. I oni va­pe za sa­dr­ža­ji­ma o lju­ba­vi, vje­ri, na­di... Svi­ma je do­sta lo­ših gla­so­va ko­ji bi­ju svjet­sku što po­li­tič­ku, što kul­tur­nu sce­nu. Bje­lo­ru­si iz­u­zet­no ci­je­ne umjet­nost, umjet­ni­ke, kao i rat­ne bor­ce, he­ro­je, pa im je pri­ča sni­mlje­na po ro­ma­nu Mir Jam još pri­jem­či­vi­ja. To­kom emi­to­va­nja fil­ma bio sam iz­u­zet­no po­no­san i na Slo­bo­du Mi­ća­lo­vić, Ma­rin­ka Madž­ga­lja, Dra­ga­na Ni­ko­li­ća, Ne­lu Mi­ha­i­lo­vić, i na­rav­no, na Zdrav­ka Šo­tru - pri­ča Bo­silj­čić.
Is­ti­če da je odu­še­vljen cje­lo­kup­nim sa­dr­ža­jem fe­sti­va­la i uop­šte Vi­teb­skom i Be­lo­ru­si­jom.
- Lju­di su za­i­sta pre­div­ni, a at­mos­fe­ra fe­sti­va­la ne mo­že da se pre­pri­ča, već mo­ra da se do­ži­vi. To je iz­u­zet­no ve­li­ki i zna­ča­jan fe­sti­val. Cen­tral­ni dio je mu­zi­ka, ali je tu i film, sli­kar­stvo, mu­zej, ba­let, po­zo­ri­šte... Nje­gu­je se slo­ven­ska umjet­nost, mu­zi­ka, po­zo­ri­šte i film, a mo­ram is­ta­ći i da je i u pro­duk­cij­skom smi­slu ne svjet­skom ni­vou. U tak­mi­čar­skom di­je­lu fe­sti­va­la Cr­nu Go­ru je pred­sta­vlja­la Kejt Bi, a Sr­bi­ju Du­šan Svi­lar. Ci­je­li grad ži­vi za vri­je­me fe­sti­va­la, di­še pu­nim plu­ći­ma. Iz­ne­ne­di­lo me je ka­da sam i u pet uju­tru vi­dio pre­pun Let­nji am­fi­te­a­tar – pod­sje­ća se Bo­silj­čić.
Glu­mac je ovaj bo­ra­vak u Bje­lo­ru­si­ji do­ži­vio i kao pru­du­že­tak vi­še­mje­seč­nog bo­rav­ka u Ru­si­ji, gdje je sni­mao TV se­ri­ju o ko­joj ne mo­že još uvi­jek da ot­kri­je de­ta­lje, ali je za či­ta­o­ce na­šeg li­sta po­di­je­lio uti­ske o bo­rav­ku u Mo­skvi i ra­du sa ta­mo­šnjim ko­le­ga­ma.
- Ne ka­že se dža­be da ko jed­nom po­sje­ti­ti Ru­si­ju, uvi­jek že­li da se vra­ti. To je ta­ko­đe za­i­sta pre­li­je­pa ze­mlja i di­van na­rod. Sni­mao sam jed­nu TV se­ri­ju za ru­sku na­ci­o­nal­nu te­le­vi­zi­ju. Uju­tru bi iz Be­o­gra­da do­šao ra­no u Mo­skvu pa se po­sli­je sni­ma­nja vra­tio gdje sam u ne­kom od be­o­grad­skih po­zo­ri­šta igrao pred­sta­vu pa uju­tru po­no­vo išao za Mo­skvu. TV se­ri­jal je isto­rij­sko-me­lo­dram­ski tri­ler, ko­ji go­vo­ri o se­dam­de­se­tim go­di­na­ma u Ru­si­ji. Imam iz­u­zet­no za­ni­mlji­vu ulo­gu i je­dva če­kam da od­gle­dam tu se­ri­ju - pri­ča Bo­silj­čić.
Ka­že da je sni­ma­nje pro­ti­ca­lo u ne­vje­ro­vat­no li­je­poj at­mos­fe­ri, da Ru­si pri­hva­ta­ju i po­štu­ju srp­ske glum­ce, a ru­ski je­zik mu ni­je pro­blem, do­bro ga go­vo­ri, i vo­li ga, učio ga je još u gim­na­zi­ji.
- Emi­to­va­nje se­ri­je se oče­ku­je u ok­to­bru ove go­di­ne. Još uvi­jek ne mo­gu da go­vo­rim o de­ta­lji­ma, pa čak ni o na­zi­vu se­ri­je, jer tek od sep­tem­bra kre­će mar­ke­ting. Sni­ma­li smo u Mo­skvi i ma­lom gra­di­ću Ka­šin, Tver­skoj obla­sti. Igrao sam sa iz­u­zet­nim glum­ci­ma mo­je ge­ne­ra­ci­je. Glav­na ulo­ga je pru­pa­la Ka­ta­ri­ni Vi­li­ko­voj, jed­noj od nji­ho­vih naj­ve­ćih glu­mač­kih zvi­je­zda tre­nut­no. Tu su i sjaj­ni Ana­to­lij Gor­ja­čev, Da­ni­lo Du­na­jev, Ev­ge­ni­je Pro­njin itd. To su na­šoj ši­roj jav­no­sti vje­ro­vat­no ne­po­zna­ta ime­na, ali bih mno­go vo­lio da se kao Sr­bi­ja otvo­ri­mo vi­še ka Ru­si­ji, jer su oni ne sa­mo div­ni lju­di, već i umjet­ni­ci vri­jed­ni pa­žnje, a na­šeg su sen­zi­bi­li­te­ta. Na sni­ma­nju sam kao glu­mac osje­ćao sve što su oni ra­di­li, ali po­što ni­sam sa­mo glu­mac već i pu­bli­ka, vje­ru­jem da bi i na­šoj pu­bli­ci kao i me­ni pri­ja­lo da vi­de sve to što oni ra­de – is­ti­če on.
Ob­ja­šnja­va da je se la­ko i br­zo uklo­pio na sni­ma­nju se­ri­je, jer, ka­ko uka­zu­je, na­ša glu­mač­ka ško­la po­či­va na ru­skoj.
O to­me ka­ko su ga ru­ski glum­ci i re­di­te­lji pri­hva­ti­li mo­že da po­svje­do­či i nji­ho­vo ob­ja­šnje­nje: „Ti imaš evrop­sko li­ce i stas, a ru­ski tem­pe­ra­ment”.
- To nam je za­jed­nič­ko, to mi je omo­gu­ći­lo da mo­gu bez ika­kvog pri­la­go­đa­va­nja da se za­i­gram sa nji­ma. Ka­da se pod­vu­če cr­ta, bi­lo je iz­u­zet­no ugod­no, za­ni­mlji­vo i uz­bu­dlji­vo, to­li­ko da smo od­mah po­že­lio da se vra­tim. Oči­gled­no se ne ka­že dža­be da ko jed­nom do­đe u Ru­si­ju, taj po­že­li da po­no­vo ho­da ovom ze­mljom, ka­že Bo­silj­čić.
M. NjE­GUŠ


Ru­si obo­ža­va­ju Mi­lo­ša Bi­ko­vi­ća

- To po­seb­no ka­žu za na­šeg Mi­lo­ša Bi­ko­vi­ća. To je, ka­ko za­pra­vo ka­žu, od­li­ka srp­skih, bal­kan­skih glu­ma­ca. Mi­slim da se to naj­vi­še od­no­si na nas, jer na­ši lju­di naj­vi­še ra­de u Ru­si­ji. Ima­ju li­je­pe ka­ri­je­re, to sam imao uti­sak i ra­ni­je, ali sam ga do­la­skom u Mo­skvu sa­mo utvr­dio. Re­kao bih da na­ši me­di­ji ne­ma­ju do­volj­no pro­sto­ra da opi­šu ko­li­ko Bi­ko­vi­ća u Ru­si­ji po­štu­ju, ko­li­ko ga vo­le i pro­du­cen­ti i glum­ci. Če­sti­tam mu od sveg sr­ca na svom tom ra­du i svim tim sil­nim us­pe­si­ma u Ru­si­ji – ka­že po­pu­lar­ni glu­mac.